Svako ko je odrastao u Srbiji zna priču o 1993. godini. Plate su vredele nekoliko maraka, cene su se menjale tokom dana, a ušteđevina je nestajala brže nego što je mogla da se potroši. Nedugo zatim došlo je i do gubitka stare devizne štednje. Takva iskustva ne zaboravljaju se lako, a kriza iz 2008. godine dodatno je učvrstila uverenje da je novac najsigurniji kada je pod kontrolom, na računu ili kod kuće.
Berza i kriza poverenja
Podaci sa Beogradske berze pokazuju koliko je to nepoverenje duboko. Godine 2007. promet na berzi iznosio je 2,06 milijardi evra. U 2025. godini bio je 210 miliona evra, gotovo deset puta manje. Mnogi koji su tada kupovali akcije pojedinačnih kompanija pretrpeli su gubitke kada je kriza stigla, a iskustvo direktnog trgovanja ostavilo je utisak da je tržište kapitala mesto za špekulante, a ne za obične štediše.
Fondovi su druga priča
Istovremeno se razvijalo nešto drugo. Prvi investicioni fondovi u Srbiji osnovani su 2007. godine. Pre desetak godina fondovi su upravljali sa oko deset puta manje imovine nego danas. Krajem avgusta 2025. godine 40 domaćih fondova upravljalo je sa više od dve milijarde evra. Dok je direktno trgovanje akcijama stagniralo, sve više građana birao je fondove kao način ulaganja.
Šta fond čini drugačijim
Ulaganje kroz fond nije isto što i lično trgovanje na berzi. Fond ulaže u portfolio različitih instrumenata, pa rizik nije vezan za sudbinu jedne kompanije. Portfoliom upravljaju stručnjaci u skladu sa unapred definisanom strategijom, a ne prema trenutnim emocijama tržišta.
Važno je i kako je imovina zaštićena. Investicioni fondovi u Srbiji posluju pod nadzorom Komisije za hartije od vrednosti. Imovina fonda se čuva kod banke depozitara, odvojeno od imovine društva koje fondom upravlja. Vrednost investicione jedinice objavljuje se redovno, pa ulagač u svakom trenutku zna koliko njegovo ulaganje vredi.